Monday, September 17, 2012

O snazi ćutanja


Arhimandrit Rafail (Karelin)


TAJNA SPASENjA

O snazi čutanja

U tihovanju i udaljavanju od svijeta presušuje bujica vanjskih utisaka. Ovdje kod čovjeka ostaje borba sa svojim osjećanjem i sa demonima, on postepeno ulazi u svoje srce sa Isusovom molitvom i isisava iz njega prljave vode. Kada se strasti smiruju, kao divlje zvijeri, i rasijavaju se zunzajuci rojevi pomisli, onda um dobija mogućnost da uđe u riječ molitve. Apostol Petar uporedjuje ime Bozje sa jutarnjom zvijezdom koja se rađa u duši čovjeka (2. Pet 1, 19). U svijetu svjetlost ove zijezde jedva se nazire kroz gustu maglu. U ćutanju ona svjetluca kao dragulj u dubinama srca. Čovječji govor zahtijeva ogromnu psihičku energiju. Vrši se obrada ogromne količine informacija, koje se nalaze u sjećanju, zatim se on oblači u oblik misli i emituje preko riječi kao sistem simbola i kod čovječje duse. Ovde se uključuju emocije i fantazije.
A ako čovjek zloupotrebljava riječ, na primjer, laže sa odredjenim ciljem, onda on gradi svoj sopstveni iluzorni svijet, koji mora držati u sjecanju i izdavati ga za realnost. Svako može da prati na samom sebi kako čovjeka iscrpljuje mnogogovorljivost: on se osjeća prazan i umoran. Poslije “pira” praznih riječi on se budi kao pijanica poslije pijanke, sa odvratnošcu samom sebi. Mišljenje kod čovjeka, koji govori mnogo, postaje-površno i ako dopustimo ovu rijec, vulgarno.
Ćutanje čuva ogromnu duhovnu snagu, u ovu energiju koju smo rastraćili badava, uliva se riječ molitve, ona se odomaćuje u čovječjoj duši kao lutalica koji se vratio iz daleka pod krov očeve kuće.
U ćutnji strasti manje uznemiravaju dušu, i zato blagodat jače djeluje na srce čovjeka i ćutljivac počinje da shvata riječi Apostola Pavla o tome da se Sveti Duh moli u nama bezglasnim glagolima (Gal 4, 6; Rim 8, 26). Um ćutljivca predstoji Bogu. U ovome je glavni cilj ćutanja – stalno biti sa Božanstvom, spojiti sa njim svoje srce. Prema mišljenju Isaka Sirina, car raspoređuje zvanja i duznosti medju svojim velmožama, ali postoje duhovni prijatelji cara, koji nemaju zvanja, ne upravljaju gradovima, ali su uvijek sa carem, sa njim razgovaraju, i on njima otkriva svoje misli. Takvi “prijatelji cara” su ćutljivci, koji su uvijek s njim i zato su oslobodjeni od vanjskih poslova, njihovu molbu o miru prima car nebeski, njihov glas on sluša uvijek.
U svijetu se moguće spasiti. Djela milosrđa, propovjed vjere, podvizi ljubavi – to su darovi koji se prinose Bogu. No najdragocjenije, što postoji u svijetu, je ljudsko srce i to prinosi Bogu bezmolvnik. Prinosi kao dar ne samo za sebe vec i za ovaj grešni svijet. U ćutanju čovjek shvata da je blag jedino Gospod, zato sve radosti svijeta čine mu se kao mrtvo slovo na papiru, a strasti u kojima živi svijet gorke kao pelin. Posao monaha je ćutanje. I (negovorenje) tišina. Monah u svijetu – to je “unijat”, koji hoce da spoji u sebi dvije vjere i najcesce u njegovoj dusi pobjedjuje mir. U ćutnji i tišini, u odvojenosti od vanjskih informacija, duši se otvaraju novi izvori znanja. To su urođena znanja koja su joj bila data od samog početka kao liku i podobiju Božijem i koja je ona čuvala kao pod hrpom vanjskih utisaka, kao u grobu kao u dubinama svoga osjećanja nepoznatog za sopstvenu svijest. Sada se u tišini ova znanja otvaraju duši, kao nađeno skladište. U tišini se otkriva duhovna intuicija čovjeka. Kao što  struna u harfi Eola zvuči od povjetaraca, tako unutrašnjim sluhom duša čuje glas nevidljivih sila, koje joj postaju bliske, od njih ona dobija prosvjecenje. Zato učenje uči covjeka nekakvoj mudrosti. Zahvaljujuci svome duhovnom iskustvu on počinje da vidi duše drugih ljudi.

Ćutnja – to je stalna molitva. Sveti Oci su rekli: Molitva svemu uči, čak samoj molitvi. Ćutanje – to nije samo pustinja, usamljeništvo od ljudi i svijeta – to je prebivanje sa samim sobom, tačnije duha s Bogom. Za ćutanje i tisinu čovjek se mora boriti, iskopavati ga kao plijen u boju, iz kandži svijeta koji kao čudoviste želi da proguta bez ostatka sve vrijeme čovjekovog zivota i sve sile njihove duše. Većina ljudi, cak hrišćana, ne shvataju podvig ćutanja. Oni govore da je potrebno pomagati u ime ljubavi, dok vide samo vanjske tjelesne i duševne patnje. A ta nesavršena tragedija svijeta – to je otpadanje njegovo od Boga. koje dugo traje, njegovo pretvaranje u polju mračnih sila, jezivo demoniziranje, koje se dešava pred našim očima, carstvo pakla na zemlji, vlast satane, koja krv ljudi pretvara u zlato, a same ljude u moralne trupove, zaključane u kavez kao pohotljive majmune. Tragedija svijeta kao perspektiva vječnosti, vjećnosti kao demonizacije van je Boga – to najveće zlato ostaje za ljude neprimijećeno, kao da je sakriveno u magli. Demonske sile ne mogu se odagnati samim tjelesnim milosrđem. U borbu sa nevidljivom silom “stratega zla” – palih duhova – može stupiti samo nevidljiva sila molitve, koja je sposobna ponovo vratiti blagodat na zemlju. Zato đavo ustaje protiv podviga ćutanja. On mu suprotstavlja brigu o siromašnim, propovijed vjere, bavljenje bogoslovskim radovima – sve što treba samo da bi čovjek postao nesposoban prema unutračnjoj blagodatnoj molitvi čega se stvarno demon plaši.
Molitva za mir – to je najteži podvig, Prepodobni Arsenije Veliki, izabravši podvig ćutanja i tišine, pokazao se viši nego njegov duhovni prijatelj prepodobni Mojsej Murin, koji je brinuo za bolesnike, primao skitnice i završio svoj život mučenićki. Gospod prima sve vidove milosrđa. Sveti Jovan Zlatousti rekao je: “Daj žednome čašu vode i primi za to carstvo”. Ali ćutanje i tišina – to je podvig drugih razmjera, mi bismo rekli, kosmičkog značenja. Pred njim su djela duhovnog i tjelesnog milosrđa – to je svjetlost svjetionika u poređenju sa sijanjem zvijezde.

Monday, December 5, 2011

Safir djevojka

Iznad njedara šume sa istočne strane jadranskog mora, na krševitoj litici oivičenoj borovima živješe je čovjek po imenu Teodor. Imao je kćer Taišu koja dobi ime po jednom od narodnih imena njegove žene peruanke. Taiša je izgubila majku kada se rodila ali je naslijedila njenu put i divne oči, koje poput jezera na promjenu vremena mijenjaše boju..

Djevojčica je od malena ispoljavala svoju posebnost. Naročito je voljela prirodu i šetnje po opasnim liticama Jadranskog krasa. Njena put, poput toplog kakaa odudaraše od njenih vršnjakinja a kose guste poput grive divljih konja u klisuri, bjehu sjajne i teške i ne mogahu ih ni vjetrovi Balkana zamrsiti. Volješe je sve životinje pa čak je i bravi slušaše pomno kud god je išla pratiše je po mirisu ljubičice kojom mirisaše njena duša. Jedne jeseni prativši stado, Taiša se nađe u pećini obližnje klisure i ugleda čudnu svjetlost. Kad uđe dublje i njene oči se počeše navikavati na mrak u galeriji pećine ugleda svakojake piljke sa vrha pećine koje se prelivahu u stotine nijansi boja.. preko plave, crvene, narandžaste pa do boje ljubičica ta igra boja joj je galila dusu. Čula je priču od svog oca da je to bilo omiljeno mjesto njene majke. Voljela je da sakuplja poludrago kamenje u postelji pećine i pravi od njega svakojake narukvice. Privučena sjajem sunca kroz te divne oblutke nosila bi kući po koji kamenčić koji joj priroda slaše pred koracima. Jednoga dana naiđe Taiša na dotad ne viđeni kamenčić koji sijaše nevjerovatnom svjetlošću. Bio je to divan zeleni smaragd i sva srećna ona ga odnese kući i pokaza ocu. Kad ga ugleda, ocu krenuše suze od bola koji izazva smaragd u njegovom sjećanju.

„Kćeri moja, skloni ga.. mislio sam da još neće doći taj trenutak istine ali sada moram.. moram da ti nešto saopštim..!“ – reče i sjede kao da prebira misli po nekoj velikoj knjizi sjećanja i nastavi:

„Ti si svjesna svoje posebnosti u izgledu. Znaš da ti je mati bila peruanka ali nije to jedina posebnost koju imaš. Tvoje vlasi kose su jake poput hiljada kaiševa, tvoje oči oslikavaju nebeske promjene a tvoja majka mi je ostavila u amanet tebe, cvijete nježnosti, i rekla mi da će doći dan kada moraš preuzeti saznanja o svom bitisanju. Ja ti to ne mogu reći niti objasniti kao što bi mila moja umjela i htjela, ali ujutru nađi mjesto na kom si naišla na taj kamen. Pod njim te čeka pismo tvoje majke..“ – i pogleda je očima punim molbe i suza, koje obrisa svojim radnim rukama i doda: „ molim te, dijete moje.. sve što tamo pročitaš, možda ti neće odmah biti jasno ali, shvatićeš vremenom i bez žurbe..“. Okrenu se i ode u svoju sobicu. Taišu razgali saznanje da joj je mati ostavila pismo, ali ju je ljutilo što joj otac nije nikada pominjao i promisli u sebi: „sada mi je jasna rečenica uvezena u jastuk koja kaže – sve u svoje vrijeme“. Jedva je od uzbuđenja zaspala pred zoru..

* * *


Sunday, September 28, 2008

Princeza golubica

Živeo nekada neki moćan kralj u Magrebu, na sreću čitavog naroda, njegovo kraljevstvo se prostiralo po čitavom Alžiru. Najveća mu je želja bila da mu žena rodi sina, koji će ga naslediti. Stoga se često ženio, ali ga nijedna žena ne načini ocem. Kralj beše utučen, jer se, iako lišen porodične radosti, brinuo za procvat zemlje posle svoje smrti, procvat koji su omogućavali njegovi mudri zakoni.

Tako, dok je on jednom sedeo u vrtu u senci drveta, uživajući u prijatnoj svežini, prolazio je pored drveta nekakav jevrejski trgovac, koji je nudio svoju robu i vikao:
- Ko hoće da kupi jabuke rođenja?
Čuvši ove trgovčeve reči, kralj mu pođe u susret; bio je najpre iznenađen što se u ovo doba prodaju jabuke, ali još više trgovčevim rečima, te ga odmah upita:
- Kakve su ti to jabuke?
A trgovac će na to:
- One imaju čudnu moć; žena koja ih pojede mora da dobije dete - sina ili kćer.
Čuvši reči jevrejskog trgovca, najmlađa kraljeva žena odmah odjuri da kupi jednu jabuku, potom se uputi u svoju odaju, pa tamo iseče jabuku na dva dela i pojede jednu polovinu.
Uskoro u njenu sobu dođe i kralj. pa kad ugleda drugu polovinu jabuke, koja je imala divan miris i boju, zažele da je okusi i prinese je ustima. Ukus je doista bio izvrstan, te kralj sa zadovoljstvom pojede drugu polovinu.
Pošto je jabuka bila vrlo ukusna, kraljica se vrati za preostali deo jabuke. Ali, odjednom, očajna, spazi da nema druge polovine. Stoga odmah ode kralju i upita ga šta se zbilo sa jabukom, a ovaj joj prizna da nije mogao odoleti njenoj lepoti i mirisu, pa ju je pojeo.
Posle izvesnog vremena kraljica opazi da će uskoro postati majka, a kralju se istovremeno pojavi na butini neka izraslina, koja je rasla sve više i poče da mu smeta; ne mogavši se kretati zbog nje, kralj je morao da legne u krevet.
Kraljica potom rodi sina i kralj beše presrećan: ovo rođenje ispuni sve njegove želje. Zlo koje ga je snašlo ne umanji mu sreću. Želeći ipak, da se oslobodi nevolje, on posla po lekare, ali niko od njih nije znao pravi lek.

U to doba beše na osobitom glasu mudrost nekakvog čoveka iz Magreba. Taj čovek je živeo usamljeno i to u nekoj planinskoj pećini. Čuvši za njega, kralj naredi da mu ga odmah dovedu. Kad čovek iz Magreba stiže pred kralja, dobro zagleda izraslinu na nozi, pa će reći:
- Ti si pojeo jabuku rođenja.
Kralj mu prizna i ispriča mu sve po redu dodajući da je polovina te jabuke usrećila njega i kraljicu.
Čovek iz Magreba je doneo mali sandučić, pa pošto dobro pregleda kralja, izvadi iz sandučeta mali svežanj u kome je bio oštar nožić. Tim nožićem raseče izraslinu i odatle izvuče komad živog mesa. Ali dok je on to radio, kroz otvoren prozor uđe nka paunica, dohvati to živo meso i odlete s njim.
Paunica ode van granica ovog kraljevstva i yaustavi se na drvetu, čije su se grane spuštale sve do jednog pojila. Konji kralja druge zemlje dolazili su da iz pojila piju vodu. Paunica nađe podesnu granu na tom drvetu, pa na njoj savi gnezdo.
Sledećeg dana, kad konji dođoše na pojilo, konjušari opaze da ih je nešto uznemirilo, pa, zagledavši se malo u vodu, videše nekakvu senku; od te senke se i sami prepadnu. Odmah odoše da to jave svom gospodaru. Čuvši ih, kraljev sin će reći ocu:
- Oče moj, dozvoli mi da pođem na pojilo. Radoznao sam da vidim šta li ih je tako uplašilo.
Kralj to doyvoli sinu. Sutradan on povede konje na pojilo jašući na jednom od njih. Stigavši, zagleda se u vodu i u njoj spazi neku senku, koja ga mnogo začudi. To beše senka neke mlade devojke nadzemaljske lepote. Videvši je, kraljević se uzbudi i onesvesti, pa ga tako onesvešćenog preneše u dvorac. Njegov život je tri dana bio u opasnosti, tri dana je lebdeo između života i smrti. Kralj se ozbiljno zabrinuo za sina, pa na sve strane posla ljude po lekare, ali pomoći ne beše. Tad jedan od lekara, koji je poznavao čarolije veštica, ali i lekarsku veštinu, reče kralju:
- Tvoj sin je omađijan. Video je lik neke prelepe devojke i odmah se u nju zagledao.
Ovaj lekar pomogne da se kraljević povrati u život. A kraljević, čim se malo pridiže, pođe odmah na pojilo da traži senku prekrasne devojke. Ugledavši je ponovo, on se uybudi, pa misleći da će je opaziti na drvetu, podiže glavu - ali tamo ugleda gnezdo.
Kraljević beše sav očajan, pa kad se vrati u dvorac, ode majci i ispriča šta ga tišti. Na kraju joj reče:
- Treba da mi pronađeš neku staru i iskusnu ženu koja sve zna.
Majka nije mogla ništa da odbije svom jedincu, a pogotovu sad kad je u pitanju njegov život, pa stane tražiti neku iskusnu staricu. Kad je pronađe, ispriča joj sve po redu, onako kako je čula od sina.
Saslušavši je, starica reče:
- Ta mlada devojka, čiju je sliku kraljević ugledao u pojilu, zacelo je nekakva vila. Nju je othranila paunica, čije je gnezdo na drvetu. I ona je vanzemaljsko biće. Sve je to učinio jevrejski trgovac koji prodaje jabuke, jer je on čarobnjak. Jedino on može pomoći. Potražiću ga i dovesti.
Žena doista pronađe trgovca, pa ga dovede u dvorac, a potom i njega povedoše na pojilo; on je nosio nekakve tajanstvene knjige. Kad stignu na pojilo, on izgovori neke tajanstvene reči, zapali mirisavu travu, i stane bajati, a mlada devojka se preruši u golubicu, pa na veliko očajanje mladoga kraljevića, odlete zajedno sa paunicom. A kad pade mrak, ponovo stade na granu drveta.
Čarobnjak je čarao sedam dana, ali bez uspeha. Golubica je odlazila u praskozorje, a vraćala se kasno uveče. Ali sedmog dana je videše kako napušta drvo i silazi na zemlju. Tu, ostavivši svoj ptičiji oblik, pojavi se u svojoj natprirodnoj lepoti. Kraljević je bio očaran; sad je pred njim bila devojka čiju je senku video u pojilu. Stoga se zareče da će se oženiti njome.
Ali, na svoju veliku žalost, on se pre kratkog vremena oženio svojom rođakom, kćrkom rođene tetke. Njegova majka je i ranije opazila da on ne voli svoju ženu, pa mu je više puta zbog toga prebacivala, zamerajući mu što se tako ponaša.
- Sine moj, - govorila mu je ona - kako se čudno ponašaš. Čim uđeš u kuću, zatvaraš se sam u sobu, a kad izlaziš, zatvaraš svoju ženu. Ni časa ne provodiš s njom.
Ali kraljević joj nije odgovarao, već je odlazio neznano kud. A sad mu misao da se oženi neobičnom lepoticom nije izlazila iz glave. Stoga ode ocu i reče:
- Oče moj, sreo sam devojku koja me jedina može usrećiti. Hoću da me oženiš njome, i to što pre, i želim da naša svadba bude svečano proslavljena.
Kralj popusti sinovoj želji, pa odmah naredi da se pripremi svadbena svečanost. Ali svadbu odlože za sedam dana.
Kraljevićeva prva žena bila je ljubomorna, a njegova majka je u novoj kraljevićevoj ženi gledala opasnu suparnicu kćeri svoje rođene sestre. Stoga su obe želele samo jedno - da se prekrasna devojka ponovo pretvori u goluba. Znale su da im u tome može pomoći jedino jevrejski čarobnjak, pa se njemu obratiše. Ovaj im dade jednu iglu.
- Kad joj priđete, - rećiće on kraljici - uzmite peškir tobože da joj obrišete vrat, pa joj recite kako biste želeli da je očešljate. Ona će to rado prihvatiti. Iskoristite taj trenutak, zabodite joj iglu u glavu i ona će se odmah pretvoriti u golubicu.
Čuvši ovaj savet, kraljica se obradova, jer je ynala da se čarobnjaku može verovati. Znala je da će pretvoriti u golubicu lepu devojku, čiju je smrt priželjkivala. Kad lepotica dođe, ona uradi sve onako kako joj je savetovao trgovac.
Princeza se ponovo pretvori u pticu i mašući krilima odlete u kraljevski vrt, pa stade na jedno veoma granato drvo, pod čijom se kronjom moglo zaštititi od sunca čitavo jedno pleme. Kad kraljević sazna za nestanak one koju je voleo, upita majku:
- Reci m i, majko, kud je isčezla?
A majka mu odgovori:
- Sine moj, znaj, tvoja žena nije stvorena za kuću. Njoj je potreban slobodan vazduh, potrebni su joj šuma i polje.
To silno rastuži kraljevića. Da bi rasterao tugu, reši da iskrči jedno neobrađeno polje u blizini svog vrta, pa da tamo zasadi drveće i načini prijatan kutić za sebe.
Ljudi se latiše posla. ali dok su radili, čuše nekakav glas. Taj glas je ličio na glas mlade devojke. Čuše i reči:

- Jabuka je učinila da se rodim, paunica me je odgajila, kraljević htede da se oženi mnome, ali su me omađijale njegova majka i žena; one su me pretvorile u golubicu.

Ljude koji su radili u polju uznemiri ova žalopojka, ali tad odjednom nastade jak pljusak, pa se oni skloniše pod široke grane drveća. Uto se začu nekakav smeh, te kiša prestade.
Ljudi nastaviše posao, ali ponovo čuše glas, pa žalopojku, a posle toga kiša opet poče da pada, pa ih primora da traže sklonipte, ali tad kao i prvi put smeh rastera kišu. Tako je to trajalo čitav dan. Ne znajući šta se to zbiva, preplašeni ljudi otrčaše kraljveiću pa mu sve ispričaše. A ovaj ode onoj staroj i iskusnoj ženi da je upita za savet.
Starica pristane da mu pomogne. Zatraži da joj donesu ručnu vodenicu, malo pšenice, sito, dasku za mešenje testa, tiganj i kavez. Još reče kraljeviću da je niko ne uznemirava dok bude radila u polju. Kad joj sve to dadoše, stavica ode pod veliko drvo i pretvarajući se da je slepa, postavi naopako vodenicu, pa stade na njoj mljeti žito. Golubica spazi sa grane da je slepica naopako postavila vodenicu, sažali se na nju pa joj reče:
- Dobra majko, naopako si postavila vodenicu, tako se to ne radi. Hajde, okreni vodenicu.
A starica će na to: - Kćeri moja, izgubila sam oči pa više ništa ne vidim- Siđi drago dete, pa mi pokaži kako se to radi.
Ali golubica je bila oprezna, pa ne htede da siđe, a starica, pretvarajući se i dalje da je slepa, nastavi svoj posao. Nekako uspe da samelje malo pšenice, pa posle stade sejati brašno ali je i sito okrenula naopako. Golubica ju je sve vreme posmatrala, pa će opet:
- Dobra majko, to se tako ne radi! Okreni sito, pa lepo prosej brašno!
A starica joj odgovori:
- Kćeri moja, rekla sam ti da sam slepa i ništa ne vidim. Dođi, o kćeri moja, da mi pokažeš kako treba raditi.
Još nepoverljiva prema starici, golubica ne smede da napusti granu. Starica potom stade mesiti testo, ali opet naopako postavi dasku za mešenje. Napravi nekoliko pogačica koje stavi u tiganj da se prže, a pri tom i tiganj okrenu naopako. Golubica ju je sve vreme opominjala da sve naopako radi, ali nikako nije silazila na zemlju da starici pokaže kako treba raditi. Najzad, starica uze kavez, pa pipajući po njemu, stane tražiti vratanca. Ali ih je uzalud tražila.
Pretvarajući se da je očajna zbog toga, starica počne plakati i jadati se:
- Koliko sam nesrećna, jadna ja! Ko li će mi samo pomoći? - Golubica se tada sažali, pa dolete do nje.
Starica je krišom pažljivo posmatrala svaki njen pokret, pa kad joj beše na dohvat ruke, dohvati je, brzo pronađe i otvori vratašca i gurnu je u kavez. Zatim kavez odnese kraljeviću, a ovaj. presrećan što je došao do golubice, zatvori je u sobu, zaključa vrata, pa ključ ponese sobom.
Ali starica o svemu obavesti i kraljicu. Kraljica dođe do sobe, napravi drugi ključ i uđe, otvori kavez izvuče golubicu, pa je baci u šupu za ugalj.
Kad se kraljević vrati iz lova, opazi da je neko ulazio u njegovu sobu i da je kavez prazan. Odmah pojuri majci i upita je šta se desilo sa golubicom. A ona mu reče:
- Ona je sad u šupi za ugalj. Takve ptice vole ugalj i smetlište, a ne uređene sobe.
Čuvši to, kraljević odmah otrča do šupe. Tamo pronađe golubicu i ponese je sa sobom. Ona je izgledala jadno. Njena krila i perje behu uprljani od crne prašine i đubreta. Kraljević htede da je opere, pa uze toplu vodu i četku i poče da joj čisti perje i krila. Ali tad pod prstima oseti iglu koja joj beše zabodena u glavu. Odmah je izvadi i tad se, na njegovo veliko iznenađenje, golubica pretrovi u devojku, u onu devojku koju je toliko voleo i kojom je hteo da se oženi. Videvši to, on beše presrećan.
Tako je otkrivena kraljičina pakost. Kad sazna za sve prljave poslove svoje žene, kralj se rasrdi, naredi da je uhvate i bace u tamnicu. to isto uradi i sa svojom snahom, njenom saučesnicom.
Tad u dvor stupi neka ženasva ukrašena dijamantima i zlatom. To beše pomajka kraljevićeve žene; ona osta malo kod svog zeta i kćerke, a potom se opet prometnu u paunicu, pa odlete daleko. Često je dolazila prerušena u ženu da ih vidi i malo posedi kod njih, a onda bi se opet prometnula u paunicu i odlazila.
A kraljica i kraljevićeva prva žena morale su do kraja svog života da ispaštaju za svoja zlodela.

(alžirska bajka)

Antilopa i covek koji je sakupljao granje



Antilopa i čovek koji je sakupljao granje


Živeo je davno nekakav čovek koji je sakupljao granje u šumi i sekao drva. Roditelji su mu odavno umrli i ostavili su mu samo sekiru i malu kolibu. Bio je zdrav, snažan i vredan i mnogi bogataši u selu nudili su mu da živi u njihovim domovima.Ali mladić nije želeo da bude sluga i svakoga dana je odlazio u šumu po granje i drva i nosio na pijacu da ih proda.Tako je dobijao novca za dan-dva.

Jednom je sekao u šumi suvo drveće i začuo nečiji krik pun užasa.Kad se okrenuo, ugledao je antilopu kako sva prestravljena beži od vuka.Antilopa je već bila na izmaku snage, a vuk joj je bio za petama.Drvoseča je stegao sekiru i jurnuo da pomogne antilopi.Vuk ga nije video, zaslepljen proždljivošću, i čovek ga je jednim udarcem sekire svalio na zemlju.

Spasena sigurne smrti, iz zuba krvoždernog vuka, antilopa podigne oči prema mladiću, koji je sakupljao granje.Ovaj opazi da antilopa hramlje i da joj iz jedne noge teče krv.On odmah iscepa svoju košulju, i zavije antilopinu ranjenu nogu.Tada mu ona progovori ljudskim glasom:

-Hvala ti što si mi spasio život i ja hoću da ti zahvalim.
Kad je čuo da antilopa govori ljudskim glasom, čovek joj reče:
-A kako ti možeš da mi zahvališ i da mi se odužiš?
-Ako ti što ustreba, ili ti se dogodi neka nevolja, dođi do drveta Heo, sa žutim cvetovima koje raste na istočnoj strani šume.Udari tri puta po stablu i ja ću ti se javiti.
Čim to reče, antilopa nestade u šumi.

Drvoseča je svakog dana išao u šumu po granje, ali je zaboravio čarobne reči antilope.Jednom idući kroz šumu, dođe do nekog drveta i opazi da je to drvo Heo, o kome mu je govorila antilopa.Tada se seti antilopinih reči i požele da je vidi i porazgovara sa njom.Zato udari tri puta po stablu i začudi se kad vidje kako se pred njim otvaraju vrata sva ukrašena.On uđe i obrete se u dvorcu sa zidovima od raznobojnog kamena.Unaokolo ugleda mnogo raznih predmeta od srebra i zlata.U susret mu je išao starac bele brade i pozva ga da uđe i pojede nešto za stolom, na kome je bilo raznih jela.Drvoseča uđe, primamljen mirisom jela, i kad ga starac ugosti i zapita šta želi, on reče:
-Ja sečem drva svakog dana imam dovoljno za život. Ne želim ništa, došao sam samo da vidim antilopu.

U tom trenutku, ispod prozora prođe antilopa i drvoseča zamoli starca da pusti antilopu s njim u šetnju.Starac pristade i drvoseča izvede antilopu i odvede je svojoj siromašnoj kolibi.

I kad god se vraćao iz šume, drvoseča nije zaboravljao da ponese i sveže trave, pa se antilopa popravljala iz dana u dan.

Kad se jednom vratio iz šume i počeo da kuva pirinač, drvoseča reče u šali, milujući antilopu po vratu dok je ležala kraj njegovih nogu:
- Eh antilopo, kad bi ti umela da skuvaš pirinač, ja bih se manje brinuo.

Antilopa ga je gledala pravo u oči.

Sutradan kad se drvoseča vratio u svoju kolibu, zatekao je sve raspremljeno, a na stolu se pušio mirisan kuvan pirinač.

Ogladneli drvoseča je stao da jede hvaleći kako je jelo ukusno. Tako je nekoliko dana drvoseča nalazio na svome stolu kuvani pirinači pospremljenu kolibu. Njegovom čuđenju nije bilo granica.

Jednog jutra je drvoseča, kao i uvek, uzeo sekiru i uputio se u šumu. Ali nije otišao daleko, nego se neprimetno vratio da pogleda ko to sprema u njegovoj kolibi. Razmaknuo je bambusovu trsku i ugledao kako je antilopa prišla kuhinjskoj stolici i udarila kopitom u nju. Namah je s nje spala koža i pojavila se devojka izvanredne lepote. Ona je počela da sprema kolibu i kuva pirinač za ručak. Drvosea je pritrčao, dohvatio antilopinu kožu i bacio je u vatru. Koža je odmah planula. Devojka sakri lice rukama i gorko zaplaka. Mladić je prišao da je teši, ali mu je devojka rekla kroz suze:

- Ti si mi spalio kožu, sad ne mogu da se vratim u svoj šumski dom.

Drvoseča joj tada odgovori:

- Ako ne možeš da se vratiš u šumski dom, neka moj dom bude i tvoj. Ti ćeš ovde biti slobodna kao i pre.

Kad je to čula, devojka sa zahvalnošću reče:

- Da, ti si zaista dobar čovek, i ja ću ostati s tobom da živim.

Tad su oni postali muž i žena i kako su oboje bili vredni, ubrzo su se obogatili i osetili mnoge radosti u životu.

(vijetnamska bajka)

Kakui nocna ptica..

Dobro veče svima vama.. nadam se da volite bajke.. odlučila sam da ovdje objavim bajke ćiju zbirku ljubomorno čuvam godinama a nažalost takvu nisam našla u prodaji ni u jednoj knjižari kao obnovljeno ili dopunjeno izdanje..

Zbirka se zove - Sve bajke svijeta i nadam se da ćete i vi stariji kao i najmladji uživati u ovim poučnim pričama..S obzirom da nijedna bajka nema ilustraciju koju bi trebala da ima, trudicu se da ih sama uradim za svaku ponaosob :)


Prva koju postaviljam zove se:



Какуи ноћна птица


На обронку валике шуме на северу живели некада брат и сестра у малој колиби од трске.Једина дечакова брига била је да задовољи и усрећи сестру, па је зато ишао у поље или шуму да би нашао нешто што би се њој допало и чиме би је задовољио.Тражио би дивље боће или би ловио рибе у реци и језеру, а каткад би се пењао на дрвеће и тражио саће, па кад би штогод добро нашао, носио је радосно кући и давао сестри.
Али изгледа да дјевојка није марила много што се брат тако стара о њој.Она је нељубазношћу маграђивала сав његов труд и његову пажњу.Кад би јој донио неки с муком нађен поклон, примала га је са презиром и ниподаштавањем.Узимала би који плод што би јој донио, па би га бацала не придајући никакав значај напорима које је дечак уложио.
Каткад је проводио читав дан ловећи рибе, до прса у хладној води, а кад би дошао кући мокар и уморан, сестра не би чак ни погледала рибе.Уместо тога, викала би на њега и загорчавала му ионако бедан живот.На његову захвалност није одговарала љубазношћу.Упућивала му је оштре и свирепе речи.Кад би се вратио празних руку после дугог трагања по шуми да би јој нешто донео и затражио воде да се напије, она би му донела.А кад би он пружио руку да дохвати крчаг, просипала би воду на земљу, смејући се што види изненађење у његовим очима.Уз то би изговарала страшне речи, а никада није престајала да га грди.
Дечак се све више трудио, мислећи да ће придобити њену наклоност, ако јој донесе неке дивне поклоне из шуме.Али ни онда се ништа није мењало.
Једног дана дечак пође у неки њему непознат крај шуме, журећи кроз купине и трње тако да му се кожа раскрвавила.Најзад пронађе високо дрвеће и спази велики рој пчела како лети около.Он се попе на дрво и пронађе горе широко укусно саће.Пчеле га стадоше нападати и убадати, али он ипак ножем ископа саће, мислећи да ће тиме сигурно придобити сестру.
Кад је стигао кући, ноћ већ беше пала.Кожа му је од трња била у ранама и огреботинама.Његово лице и руке беху отекли од убода пчела, а то га је страшно болело.Али кад сестри пружи саће с медом, она га презрио погледа и баци на земљу.А кад дечак затражи воде да пије и опере ране, она му донесе и пружи, а онда је просу на земљу подсмевајући се изразу његовог лица.
Одједном дечак разумеде оно што никад раније није схватио.Погледа око мале куће и виде прљавштину која је показивала сестрину небригу и леност.Све му би јасно.Ујутру он оде и виде како се башта осушила и упропастила јер сестра није хтела да је залива.Затим опази како су мршаве и гладне животиње јер им сестра није давала довољно хране.Тад први пут виде да му је сестра свирепо и себично створење и да је све што је радио за њу било само траћење времена.Она то није заслуживала.
Његова осјећања се променише: љубав се претвори у мржњу, па он начини чак и план како да јој се освети за све.Једног дана јој рече:
- Нашао сам у шуми диван поклон за тебе, једну прекрасну орхидеју, највећу коју сам досад видео.
- Иди и убери ми је – рекне му дјевојка.А на то ће дечак:
- Не, то је доиста нешто што ти сама мораш видети, јер је орхидеја прекрасна.
Тиме је пробудио сестрину радозналост и она пође у шуму са братом.Одведе је до једног високог дрвета и рекне јој:
- Уз ово дрво се морамо попети.Ти ћеш напред а ја ћу за тобом.
Девојка пође напред, а брат за њом са секиром у руци.Док су пузали уз дрво, девојка је гунђала па рече:
- Уверена сам да је то нешто одвратно. То ми се неће допасти.
Али брат је наваљивао:
- Мораш даље, још више.
Наставили су да се пењу.Најзад, девојка стиже до врха.Погледа и стаде викати на свог брата:
- Па овде горе нема ничега!
Али не доби одговор.Погледа доле и виде да се брат спушта секући све гране редом.Није могла да сиђе.Била је остављена на врху високог дрвета негде усред шуме.Опази како брат одлази и за неколико тренутака јој се изгуби из вида.
И кад се осуши на врху дрвета, машући и грдећи, одједном је сву прекри перје.Њена нога се претвори у канџе, а нос у кљун.
- Тирај! Тирај! – грдила је она - Брате! Брате!
Али њен брат беше отишао.
Дјевојка се претвори у птицу.Како је била стидљива, дању се крила у шуми а тек ноћу је остајала да лети.Добила је име Какуи – ноћна птица, и данас се може чути по великим шумама на северу како виче:
- Тирај! Тирај! Брате! Брате!
(аргентинска бајка)

Badge